Put u Crnu Goru

Sreda je, 12. april. Dan je sunčan, lep, a ja ništa ne radim. Kad, zove me neko na mobilni. Treba mu prevoz pianina za Budvu. Malo mi je trebalo da mu odgovorim.... ali cena nije mala. Mislio sam da je sve to šala. Ali neka, neka se javi sutra ako nije šala.

Popodne se javio opet. Reče da se zove Krsto, još pita, može li odmah?

E, pa ne može. Kažem sutra tek, može sutra.

Pripremio sam sve za odlazak u drugu državu, ali sam i sebe uključio u taj odlazak. Ne idem da vidim Budvu samo kao prevoznik, idem da vidim Budvu i kao turista. Ovaj će mi prevoz platiti i moj turistički boravak tamo.

Kako sam imao u planu da idem ove godine biciklom u Nemačku, pomerio sam to putovanje. No, verovatno sada i neće biti tog puta, jer mi je i obilazak Budve dobro došao, iako ne idem biciklom.

Rano je jutro.. Ne vidi se ni prst pred nosom. Malo me je uhvatila panika od pomisli na dugo putovanje. Avaj...šta ću, ipak sam krenuo.

Vožnja kao i svaka vožnja automobilom. Putujem do Beograda, gde treba da pronadjem Krstu, a Krste nigde ni od korova.

Vidim da se ni on ne snalazi u Beogradu, kao ni ja. Ipak, pronađosmo se posle sat vremena .

Pianino koji treba da vozim je u Lazarevcu. Krenusmo zajedno do Lazarevca, jer je Krsto došao autobusom.

I tu je počela priča; zašto je kupio pianino ovde u Srbiji. Kaže, nije za njega, mada mu je ćerka svirala u osnovnoj. Otvoriće lokal itd. Itb...

U Lazarevcu smo utovarili pianino i krenuli put mora. Motala mi se misao kroz glavu, sećanje, kada sam prvi put biciklom išao na more. Pomisao na more, na onaj osećaj kada dodjem u njegovu blizinu, na njegov miris, prijala mi je dok sam vozio sve dalje ka moru.

Krsto nije bio oduševljen tim putovanjrem i jednostavno je zaspao. Brzina kojom sam vozio auto, vožnja 60 kilometara/h, jednostavno uspava.

Posle Čačka, Užica, Zlatibora, Nove Varoši i Prepolja stigli smo u Brodarevo, na granicu. Sad je Krsto imao posla u vezi carine. Nisam ga pitao kolika je, ali mislim da je bila velika.

Uveliko je pala noć i prođosmo pored uspavane Podgorice, a onda posle vijugavog puta stigosmo konačno u Budvu.

Bilo je 3h ujutro, istovario sam piano na dogovorenu adresu. Krsto me odveo do malog hotela na spavanje. Obilazak Budve sačekaće do jutra, kada se probudim, kada doručkujem, kada pomirišem vazduh, kada osetim more... Odlučio sam da ne idem iz tog hotela bar još dve noći, da bih sve lepo video polako i natenane. To sam sebi obećao.

Ustao sam dosta odmoran, doručkovao, popio kafu i

punim plućima udahnuo miris mora i Budve. Imao sam osećaj kao da sam se preporodio.

Upoznao sam se sa Ljubinkom, ženom od Krste Vukovića, čije sam prezime saznao tog jutra. On se najzad sasvim opustio, putovanje i sve je ostalo negde iza nas, i Beograd i Lazarevac i granica. Važno je bilo da je pianino tu, da je brzo bio naštimovan i da je sve bilo u redu.

Uz sok i kafu i malo priče došlo je vreme da se rastanemo. Uzeo sam njegovu Fb adresu, uzeo sam i svoj zarađeni novac i pozdravismo se kao stari znanci.

Moja poslepodnevna šetnja se odužila. Odlučio sam da moram bar noge da umočim u more. I stavio sam ih, ali bilo je brrr...

Posle poduže šetnje odišao sam u restoran na ručak, a onda opet u sad već večernju šetnju.

Neverovatno je koliko sam video jahti usidrenih tog dana u budvanskoj luci. I sad uveče, onako osvetljene budile su moju radoznalost, ali mene je čekao obilazak unutar Mletačkih zidina iz 15 veka koje okružuju Stari grad Budvu. Muzika je dopirala sa svih strana kao da je glavna sezona u jeku.

Unutar zidina ima mnogo malih radnjica koje su radile kao da je dan, a koje tim uskim ulicama daju neku posebnu draž.

Sedoh u neku kafanu da predahnem uz kafu. Šta bih drugo. Malo sam otišao na internet kako bih domaćinima pokazao da sam i ja "internet men"...

To je moj sleng...ali mi paše..."internet men".

Ostatak noći sam proveo u toj kafani slušajući dobru muziku.

Jutro je obasjalo sve, a ja sam bio budan, ispunjen mirisom mora, sunca, vetrića koji pirka sa pučine.

Prikolica zakačena, ja veseo, i drugo ništa nije bilo važno.

Zbogom Budvo, jer ti se više vraćati neću. Imam još mnogo gradova koje planiram da posetim...

Uputio sam se ka Ostrogu, ka Nikšiću. Kako sam imao vreme pred sobom, ali i ograničenje brzine, put mi je predstavljao zadovoljstvo.

Manastir Ostrog se pojavio iznenada, beo, isklesan u kamenu na vertikalnoj litici, na Ostroškoj gredi, planini.

Ne mogu reći da li ima neke moći, ja je nisam osetio, ali mnogi su pričali neverovatne priče.

Ostrog je, kažu, najposećeniji manastir u jugoistočnoj Evropi. Ostrog se ne može opisati rečima, on se mora videti, osetiti.

Parkirao sam kola na parkingu ispred hrama Presvete Trojice. Trebalo mi je oko 45 minuta da dodjem do gornjeg Ostroga. Naroda je bilo puno. Govorilo se raznim jezicima, ne samo srpskim.

Izgleda kao da sam došao na Uskrs. Iako je Uskrs bio sutra, mnoge ležaljke su bile u upotrebi. Provešće ljudi noć tu u manastiru i možda dočekati da nekoga Sveti Vasilije Ostroši, čudotvorac, izleči.

Ostadoh puna četiri sata, iako nisam nekakav vernik, ali nekako sve više posećujem svetinje.

Krenuo sam dalje, razmišljajući o ljudima u manastirima koje sam video, o njihovom verovanju..

Reka Tara i most preko nje, kao onaj što sam gledao u filmu iz partizanskog doba. Priča se, da se jedna devojka bacila u klanac.

Vraćao sam se kući, polako i već pomalo umorno. Palo je uveliko veče i preda mnom je bila vožnja kroz kišovitu noć.

Sutra me čeka Uskrs.